Je­dan je od naj­u­spje­šni­jih Cr­no­go­ra­ca u Ame­ri­ci. Rod­ni kraj mu je Pe­lev bri­jeg u Bra­to­no­ži­ći­ma. Pen­zi­o­ni­sa­ni je po­mo­rac, ali i ra­dio-te­le­gra­fi­sta, gra­fi­čar, di­zaj­ner, pro­na­la­zač, sli­kar, fo­to­graf, do­ka­za­ni hu­ma­ni­sta, za­lju­blje­nik u pri­ro­du. Ri­ječ­ju – ri­jet­ko sve­stran čo­vjek. Ukrat­ko, ovo je „ram” za „por­tret” 79-go­di­šnjeg Velj­ka Sta­ni­ši­ća, da­nas sta­nov­ni­ka Tiv­ta, ko­ji je vi­še od tri i po de­ce­ni­je ži­vio u Ame­ri­ci. Velj­ko je jed­no od de­ve­to­ro dje­ce Mi­le­te i Zor­ke.
Go­di­ne 1965. stal­no se na­sta­nio u Ame­ri­ci, a svoj „ame­rič­ki san” po­čeo je da sa­nja osam go­di­na ra­ni­je. U raz­go­vo­ru za „Dan” Velj­ko ka­že da je imao sa­mo 22 go­di­ne, ka­da je od­lu­čio da ode iz on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Za­jed­no sa jed­nim svo­jim dru­gom is­pla­ni­rao je naj­pri­je da će iz Ko­pra la­ko do­pli­va­ti do Tr­sta, bu­du­ći da su pret­hod­no do­bro uvje­žba­li pli­va­nje od Ko­to­ra do Mua. Ko­li­ko god je to dje­lo­va­lo avan­tu­ri­stič­ki, oni su se na taj po­du­hvat i od­lu­či­li. Ubr­zo su, me­đu­tim, uhva­će­ni, ali im Slo­ven­ci to ni­je­su uze­li za zlo, te ni­je­su tre­ti­ra­ni kao „ne­pri­ja­te­lji Ju­go­sla­vi­je”. Ma­lo po­tom Velj­ko se na­šao u ško­li re­zer­vnih ofi­ci­ra i an­ga­žo­va­nje na te­re­nu Bi­le­ća – Ti­to­vo Uži­ce, ka­ko se ta­da zvao grad pod­no Zla­ti­bo­ra. Svje­stan vla­sti­tog umjet­nič­kog, pri­je sve­ga sli­kar­skog po­ten­ci­ja­la, stal­no je bio pod uti­skom ri­je­či sta­rog pro­fe­so­ra Ma­ta Đu­ra­no­vi­ća, ko­ji mu je kao ve­li­kom ta­len­tu prog­no­zi­rao da će ga Pa­riz obje­ruč­ke pri­hva­ti­ti. O to­me je mi­slio po­ha­đa­ju­ći ško­lu u Pod­go­ri­ci, ka­sni­je u Ko­to­ru, ali i u Voj­sci, te dok je učio za te­le­gra­fi­stu. Me­đu­tim, tek mno­go vre­me­na ka­sni­je, 1998.go­di­ne, u Velj­ku se i prak­tič­no bu­di umjet­nik. De­si­lo se to na Me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu na­ci­o­nal­nih su­ve­ni­ra u Se­le­mu, u dr­ža­vi Ore­gon, gdje su bi­le za­stu­plje­ne čak 133 ze­mlje. Po nje­mu, štand sa mo­ti­vi­ma iz Cr­ne Go­re ubje­dlji­vo je bio naj­bo­lji. Ve­li, bi­la je to za­i­sta Cr­na Go­ra u ma­lom. Is­to­či Ore­gon, ka­že Velj­ko, po­znat je po ži­vo­pi­snim, ka­skad­nim pla­ni­na­ma. Zbog bo­ja ko­je for­mi­ra­ju mi­ne­ra­li na nji­ma, zo­vu ih na­sli­ka­ne pla­ni­ne.
Baš ta­kva je i mo­ja Cr­na Go­ra. Ona ko­ju sam osta­vio. Ona ko­joj sam se za­vje­to­vao da ću joj se jed­nog da­na vra­ti­ti. I za­vjet ostva­rio 2001. go­di­ne, ka­da sam ov­dje do­šao da za­u­vi­jek osta­nem, za­mi­je­niv­ši hlad­ni Pa­ci­fik to­plim Tiv­tom – ka­že Sta­ni­šić. Naš sa­go­vor­nik is­ti­če lič­nu im­pre­si­ju ka­ko je ma­lo dr­ža­va u svi­je­tu ko­je li­če jed­na na dru­gu kao Ore­gon i Cr­na Go­ra. Ne kri­je da naj­vje­ro­vat­ni­je upra­vo zbog to­ga to­li­ko go­di­na pro­veo u Por­tlan­du i Se­le­nu. Nje­gov sin Mi­ha­i­lo – Majkl, ne­ka­da po­zna­ti ta­mo­šnji ma­ne­ken ostao je u Ame­ri­ci gdje je uspje­šno za­po­čeo di­plo­mat­sku ka­ri­je­ru.
Velj­ko je je­dan od vi­đe­ni­jih čla­no­va Udru­že­nja knji­žev­ni­ka i umjet­ni­ka „Sje­ve­rac” iz Pod­go­ri­ce. Sr­dač­no je i sa uva­ža­va­njem pri­je ne­ko­li­ko go­di­na pri­mljen u član­stvo te or­ga­ni­za­ci­je, a čel­ni­ci „Sje­ver­ca” ka­žu da im je iz­u­zet­na čast što je me­đu nji­ma.
Velj­ko je za­i­sta uni­ver­zal­na i sve­stra­no obra­zo­va­na lič­nost, sa ne­vje­ro­vat­nim ži­vot­nim i stva­ralač­kim is­ku­stvom. Di­van je čo­vjek pri­je sve­ga – ka­že Mi­la­din Tri­fo­vić, pot­pred­sjed­nik „Sje­ver­ca” i Sta­ni­ši­ćev bli­zak pri­ja­telj. Sta­ni­ši­ćev ve­le­lep­ni dom u ti­vat­skom na­se­lju Dru­mi­dan, na či­jim zi­do­vi­ma do­mi­ni­ra­ju nje­go­va li­kov­na ostva­re­nja, od­no­sno gra­fi­ke, ko­je naj­ve­ćim di­je­lom „pri­ča­ju” o nje­go­vom ame­rič­kom pu­tu, če­sto su mje­sto oku­plja­nja stva­ra­la­ca „Sje­ver­ca” i pri­ja­te­lja tog udru­že­nja.
Mi­len­ko Jo­va­no­vić


Po­moć ko­ju je po­slao Cr­noj Go­ri ne­sta­la bez tra­ga

To­kom gra­đan­skog ra­ta u Ju­go­sla­vi­ji, Velj­ko je za­jed­no sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma pri­ku­pljao po­moć za Re­pu­bli­ku Srp­sku, Re­pu­bli­ku Srp­sku Kra­ji­nu, ali i za Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru. Jed­ne pri­li­ke, upu­ćen je i kon­tej­ner po­mo­ći za Cr­nu Go­ru, ko­ji se sa­sto­jao od lje­ko­va i me­di­cin­skih pred­me­ta, či­ja je vri­jed­nost bi­la oko 750.000 do­la­ra. Se­dam kon­tej­ne­ra, me­đu ko­ji­ma i ovaj na­mi­je­njen Cr­noj Go­ri, sti­gli su pre­ko So­lu­na do Be­o­gra­da. Oda­tle je onaj pred­vi­đen za Pod­go­ri­cu upu­ćen za glav­ni cr­no­gor­ski grad, pri če­mu je pret­hod­no pre­gle­dan na ca­ri­ni.
Ja sam pre­ko Pla­ti­ja do­šao auto­mo­bi­lom u Cr­nu Go­ru. Kon­tej­ner je pre­u­ze­lo pred­u­ze­će Uni­farm. Ni­ka­da ni­je­sam do­znao ko­me je to po­šlo, a ja­sno sam im ta­da skre­nuo pa­žnju da po­moć upu­te na front ako nji­ma ni­je neo­p­hod­na, sje­ća se Sta­ni­šić.


„Obo­rio” i za­kon

Ne­vje­ro­vat­nom upor­no­šću ko­ja ga ina­če od­lu­ku­je to­kom ci­je­log ži­vo­ta, Velj­ko se iz­bo­rio za ame­rič­ko dr­ža­vljan­stvo, upr­kos sna­žnim, sed­mo­go­di­šnjim pri­ti­sci­ma ta­mo­šnjih vla­sti da ga vra­te oda­kle je do­šao. Ospo­rio je pred ame­rič­kim pra­vo­su­đem, na­i­me, mno­ge od­red­be Za­ko­na o emi­gra­ci­ji. Po­bi­je­dio je u po­stup­ci­ma na Ape­la­ci­o­nom i Vr­hov­nom su­du, a u me­đu­vre­me­nu je ra­dio i naj­te­že fi­zič­ke po­slo­ve, dok je no­ću stu­di­rao. Na­kon stu­di­ja umjet­no­sti po­stao je po­zna­ti di­zaj­ner i gra­fi­čar. Ne­što ma­nje od dvi­je de­ce­ni­je imao je svo­ju fir­mu iz te obla­sti, za­hva­lju­ju­ći če­mu je ste­kao i ve­li­ki broj pri­ja­te­lja.


Po­ča­sni gra­đa­nin

Sta­ni­šić je po­ča­sni gra­đa­nin dr­ža­ve Ore­gon. Nje­go­vi pri­ja­te­lji, po­red osta­lih, su i svjet­ska ime­na iz bi­zni­sa, po­li­ti­ke i spor­ta, me­đu ko­ji­ma naj­bo­ga­ti­ji čo­vjek na pla­ne­ti Bil Gejts, te Mi­lan Pa­nić, Bob Ha­gen, Majkl Džor­dan, Bob Najd, Vla­de Di­vac... Pro­sla­vlje­nom ju­go­slo­ven­skom ko­šar­ka­šu Dra­že­nu Pe­tro­vi­ću, ko­ji je tra­gič­no iz­gu­bio ži­vot, Velj­ko je bio pre­vo­di­lac dok je ovaj bio u Ore­go­nu.


Tri pu­ta ob­i­šao ze­mlji­nu ku­glu

Na­kon Pe­le­vog bri­je­ga, gdje je ro­đen, Pod­go­ri­ce i Ko­to­ra gdje je učio, Velj­ko je ži­vio u Slo­ve­ni­ji, oda­kle je oti­šao za Ame­ri­ku. Kao po­mo­rac je ra­dio tri i po go­di­ne, i za to vri­je­me ob­i­šao, je, ka­že, tri pu­ta ze­mlji­nu ku­glu. Ra­do se sje­ća uspo­me­na iz tog pe­ri­o­da, na­ro­či­to sa „Ko­za­re”, ka­ko se zvao pr­vi brod ko­jim je plo­vio. A plo­vio je i „Sla­vi­jom”, „Šu­ma­di­jom”, „Ku­pre­som”...